gdje: Starigrad Paklenica
foto: Marko Dukši, 12/2004

From: zsimac - [email protected]
Date: Thu, 08 Aug 2013 10:48:18 +0200

Produženi vikend neradni dan u Hrvata, a radni dan u Slovenaca - da li postoji bolji dan za odabir odlaska u vrlo popularnu smjer "Nova centralna smer". Nedjelja oko osamnaest sati dolazim po Tomija i pravac Slovenija, nakon lagane vožnjice od dva i nekaj sitno sati stižemo na parking, kad gle čuda par slovenskih i jedan češki auto, mjesta ko u prič‡i. Parkamo se blizu stola da ipak ne moramo preveč‡ hodati, palimo svjeć‡ice i navalimo na cugu i klopu, vjetrić‡ pirka fino friško, svjeć‡ice trepere, ma romantika i pol. Ja sav nabrijan moj drugi smjer u Alpama, prvi s ovakvim pristupom i silazom te definitivno prvi tak dugački. Tomi nekak staložen, smiren, zna kaj nas čeka ali nekak nije htel podijeliti to znanje zmenom, morti i bolje jer bi se nakon večere okrenul i prešel doma. Idemo dignut šator, ne veli Tomi bumo spavali na €ždivljaka€œ da smo sutra ujutro brzi i da možemo što prije krenuti. Pa evo osvrta na noćenje.

€žPoema o dva dedeka

Noć‡ je, noć‡ je svuda oko mene, Tomi nikak da legne, jer nekaj trči oko naaaas.

Sijeva, sijeva malo s lijeva, A meni se stalno zijeva, Ja ipak idem spat.

Hrče, hrče, Zava hrče, Zveri naokolo trče. Ide i Tomi spat.

Izjutra se dižemo, sunca još nema, pa naravo pol pet je. Pakiramo se, jedemo i kreć‡emo, ipak ima kaj hodati do ulaza. Nakon vure hoda i obavljanja određenih aktivnosti dolazimo pod smjer. Kaj sad ulazni kanjon pun snijega, idemo na greben iznad njega pa kroz klekovinu i nakon par nabadanja i traženja puta izlazimo iznad snijega i dolazimo pod ulaz. Okrenem se i već mi ni baš dobro. Pa ovo u Paklenici penjem osiguran, Tomi se samo mudro nasmijal i rekel - ajd bumo se sad navezali, ali i ovo bi mogli inače solirati, je moš mislit jedini solo koji ja izvodim je pod tušem u kupaoni.

Navezali se mi i kreć‡emo prvi, drugi, treć‡i, a možda i četvrti cug ko bu ga znal štandova svako malo, pa onda dugo niš. Više nisam znal na kojoj smo dužini, jer smo neke cugove paralelno penjali i prolazili štandove. Kad dojde na mene red. Veli Tomi meni ajd sad ti vodi ovo ti je lepi kaminček. Kaminček, pa kaj si zaboravil kak sam prošel u CeKau velim ja njemu. Kaj sad krećem, penjem, klin, spit, pa još malo penjem kad odjednom dva spita pa štaaand. Juhuu vodil sam dužinu. Kreć‡emo dalje, još voditi još, ali u tom trenutku sam bil toliko emotivno ispražnjen da nisam mogel od ushićenja. Morti i bolje jer slijedeća dužina je bila negdje cca 80m ili smo negdje fulali, ali Tomi je to odradil kak profesionalac. Pič‡imo mi tak dalje i naravno opet ja vodim, ali ovaj put samo pol dužine jer jedan toliko sitan detaljčić‡ nisam prošel iz prve pa sam probal s druge strane i totalno za… motku. Štandam na spitu i pješćanom satu, dolazi Tomi i odrađ‘uje dužinu do kraja. Do kraja sam vodil još jedan cug koji sam omašo ili smo krivo pročitali skicu pa sam štandal na nekom drvetu i posle prečkal po klekovini nazad u smjer. Na kraju sam se još okuražil i povel od zadnjeg štanda do upisne knjige, ha, ha cug i pol.

Sve u svemu u smjeru smo proveli ravno sedam sati. Netko bu rekel kak ste spori, netko bu rekel brži ste od nas. Sve u svemu konstantno smo se kretali, a na svakom štandu sam dobil još po koji savjet dok smo slagali opremu. E da, tu je i gubljenje u smjeru, skrenuli smo desno, a trebali smo prečkat po putić‡u lijevo, nemojte me pitati koji je to štand po redu jer sam izgubil broj, uglavnom morali smo otpenjavati ja nekaj sitno, a Tomi dobrih 20 m. Fala onome tko je zalutat prije nas pa je zabio dva klina te se Tomi koliko toliko mogao osigurati. Inače na tom dijelu stijene koja neka trojka i površine 100 kvadrata izbrojali smo ravno pet klinova, očigledno nismo jedini koji smo se gubili. U svakom slučaju izgleda da postoji mogućnost prečkanja jako na lijevo po klekovini ak se izgubiš te dojdeš drito pod dilfera. Ovo nisam siguran, ali tak nam je posle izgledalo. S obzirom kako je ovo više bio edukacijski smjer za mene, naravno u sklopu Nikoline inicijative "Penjimo u Alpama" te gubljenja, smjer smo prošli vrlo zadovoljavajuće. Naučio sam puno, a iskustva stekao kao unazad godinu dana koliko se bavim penjanjem.

Muka počinje nakon upisne knjige, izlaz iz smjera po onoj klekovini do puteljka koji vodi doma me uništio, krš, borba s granama te traženje prolaza uništilo me do kraja. Baš sam ostal razočaran, ali kaje tuje. Spuštamo se lagano prema dole, noge me baš više i ne slušaju pa ne žurim, dolazimo pod komad snijega u nadi da se bumo ohladiti kad tam ništa. Niti hlada, niti niže temperature, ali krajičkom oka opažam pedesetak metara niže poveć‡u kamenicu, grižu ili vrtložni lonac nije ni bitno kak je nastalo glavno da je bilo puno vode i to tekuć‡e. Spuštamo se i pijemo kak izjahani konji, umivamo se i nazad put pod noge na sedlo oko Ledinskog vrha. Na dolasku na sedlo postalo je lakše išli smo nizbrdo sve do Kranjske koče gdi smo stali nakratko radi okrijepe. Nismo znali da li imamo eure, pa je domar rekel da ak nemamo ne moramo platiti. Naime kaj, gledal nas je kak se penjemo pa je rekel da bu nas počastil. Našli smo nofce i uredno sve platili. Spust od koče do auta Lovskom poti bila je i više nego preeeeduga, ali bar sam imal prilike vidjeti Novu centralu smer iz daljine te uvidjeti kak je prekrasna i impresivna. Te sam bil ponosan na sebe.

Dolazimo do auta u kasno popodne, skidamo smrdljive stvari, malo se pofriškamo i put Zagreba. Sve u svemu prekrasna dva, odnosno jedan dan i veliko fala Tomiju na muci i na količini znanja koje je nesebično podijelio.

Toliko od dva dedeka koji su zajahali veliku babu koja je na kraju ipak popustila.

Zava