na fotki: Gordan Dinter, Kt+M Vuković
gdje: mečava na Stolu
foto: Gordan Budić, 02/2007

From: Tomislav Novak - [email protected]
Date: Thu, 2 May 2013 11:10:44 +0200

Vipera Ammodytes

Prošli vikend je bil super imal sam dve penjače dogovorene subota na Okiću, a nedjelja na Kalniku, juupiii!!!

E pa krenimo. Već poduže se bavim hodanjem po bregima ali nakon što su me veprovi naganjali i po Slemenu povrh Kraljičinog zdenca, pomislih dosta mi je bežanja od divljih životinja te se odlučih baviti penjanjem.

Sve je bilo super dok se u prošlu subotu ne odlučih kolegu Davora povesti u njegov prvi dugački smjer, Tri mala praščića na Okiću. Vreme idealno, nikam nam se ne žuri, kod Doma sretnemo Jakopece te nam ubace još pokoji detalji i odosmo mi. Dolazimo pod smjer, naoružavamo se i krećem, puf-pant (kak mi rekel naš uvaženi željezničarac Orsat.K.) evo mene na križanju TMP i Vujakla i prvog štanda, kad na zadnjoj polici prije šumarka evo ti njega, gospon poskok, sikće i previja se drito ispred mog nosa. Kaj sad, niš puštam se bacam unatrag i vičem španaaaaaj. Dolazim k sebi i krećem u pregovore, konačno nakon pet minuta gospon ipak odlazi. Nastavljamo dalje. Uštandavam se i vičem Davoru da krene te da pazi kod oznake (žute dinemice) jer se tam zavlekel. Nema njega, pa nema, nakon poduže vremena dolazi on do štanda, di si do sad, kaj si se bojal i u taj trenutak skužim kak mi pruža zamku koju je odvezal s drveta (mislim si sad bu Jakopec vikal na mene). Jbg, niš sad bumo se vratili kad popnemo i zavezali je natrag. Dolazimo na vrh čestitamo si prvi dugi smjer njemu i prvi dugi smjer meni da sam vodil početnika. Skačemo po Dragojli te se spuštamo do ulaska u smjer. Kak da vratimo zamku, idemo peške do prvog štanda pa se spustimo dole, ali kaj gore je zmija!!! Odabir pada na penjanje do drveta di je bila zamka, vežem zamku te se odlučih na prečkanje preko grmlja, poljoprivrede i krša do Vujakla (ispod detalja) te laganog otpenjavanja. Fala bogu cijela akcija završava bez problema i vrlo brzo. Idemo prema Domu, na klopu i cugu i idemo doma.

Dan prvi gotov svi sretni zadovoljni.

Dan drugi

Spremam obitelj u auto pičimo prema Topolju (tko ne zna gdi je to nek pita Sinišu K.) ostavljamo decu kod dide i bake na vikendici i pravac Kalnik. Vanja i ja idemo na Zapadni greben, mislim si to sam penjal, nije teško idealno za Vanjin prvi dugački smjer. Dolazimo na Kalnik kad tam sretnemo Hrvoja, Ivana, Maju i Peru. Izljubimo se i savtko svojim putem. Dolazimo pod smjer, Vanja malo nervozna, ali spremna na sve (što bu se kasnije pokazalo vrlo potrebnim). Krećem ja, lupkam svaki kamen kako bi izbjegao subotnje iskustvo, dolazim do štanda, *uštandavam*, Vanja se počinje penjati kad ono, pogađate, poskok, ovaj put manji ženkica cca 25 cm. Sve OK, ne paničarim vanju *zihram*, zmiju hendlam *frendom *sve super. Dam si malo više užeta da imam manevarskog prostora i to je to kad Vanja dojde do štanda, bum je hitil s police (zmiju naravno) i idemo dalje. Kad nakon desetak minuta vruuuš na uže mi pada jedan poskok, a na spravicu drugi. Lagano me hvata panika, kuliram se, ali svi organi mu se tresu. Odmičem se koliko mogu držim Vanju i vičem joj nek se zakači na prvi spit. I kreće fajt. Ženka letećeg poskoka lagano odgmiže na policu ispod dok je mužak kapitalac cca osamdeset centimetra ostal na polici i odlučil me *proahtat* u dva navrata je išel na mene čak je jedno vreme bil zapetljan i u uže, a onda se i ova manja odlučila sakriti u uže. Gotov sam, u taj trenutak koristil sam sve *frendove*, tenisice, kamenčiće granje... Nemam kam, Vanju nemrem više spustit jer nemrem autoblok otpustiti, vadim telefon idem zvat pomoć. Kad u taj čas zove mene Ivan P. da me pita kak da gume kupi u Brežicama, aloooooo, pusti gume sad imam važnijeg posla. Zovem Peru, ne javlja se. Zovem Lightmana, ne javlja se. Zovem Maju i spas, halo, reci Zava. AAAAAAA, šalji dečke da dođu po Vanju, zmije su mi zapetljane u užetu nemrem mrdnut. Za petnaest minuta evo Hrvoja kulerski dolazi do nas - kae, kaj ima - dok ih nije videl onda i njemu više ni bilo lako iako su bile na polici ispod nas par metri udaljene.. Dok smo čekali spas uspio sam kapitalca oterati na policu ispod gdje ga je čekala cura, obavili su svoje i smirili. OK, bar se ne mrdaju imam ih pod kontrolom, ali di je mala, na trenutak sam je isputil iz vida i nestala mi je. Krećemo s otpenjavanjem do spita kak bi se spustili u potok do Pere i Lightmana, Vanja krene prva, ja pazim na zmije, Hrvoje osigurava, kad na pol puta na stijeni evo ti male ona se sunča, sva sreća Vanja ju je uspela poterati. Konačno nakon dva sata peripetija svi smo zdravi i živi do potoka došli. Ja u totalnoj komi, Vanja sva vesela iako nije popela cijeli smjer, njoj je bilo super, penjala se, * absajlala*, uglavnom uživala.


Četiri zmije u dva dana, mislim da mi je dosta, vraćam se u dvoranu i ne izlazim iz nje dok snijeg ne padne, a onda ponovo gore. Po zimi ih bar nema, možda koji Sasguatch (aka Jeti aka Big Foot), ali oni su samo urbana legenda.


Drugi dan gotov, nismo baš svi bili sretni.


Zava